четвртак, 24 мај, 2018

Radić: Bliži se kraj „životnog veka“ vojne neutralnosti

Teorije zavere koje nas aboliraju za odgovornost za zbivanja devedesetih godina omiljene su u debatama ljudi koji u kafićima pretresaju istoriju, sadašnjost i budućnost olako se busajući u prsa patriotizmom. Cenim da realne okolnosti ukazuju više na nedostatak uticaja sa strane. Podela jugoslovenske federacije je krenula u vreme kada zbog dubokih političkim promena na istoku nije bilo snažnog pritiska velikih sila. Interesi su evoluirali i neki su dobili podršku zapada, ali svu složenost situacije pokazuje i činjenjenica da su se naoružavali sa istoka. Bio sam frustiran u to doba ranih devedesetih godina kada je Moskva odlučila leta 1991. da se JRV i PVO ne pošalju naručeni borbeni helikopteri Mi-24V za koje su već bile određene posade za preobuku, a već na jesen 1992. Hrvatska je primila prve količine potpuno novih helikoptera Mi-17V-1 iz Rusije. Naši mitovi kažu da su Nemci naoružavali Hrvatske, a poreklo svih letelica koje su nabavili vodi do Rusije, Ukrajine… Iznad Krajine oborene su dve letelice sa posadama iz Ukrajine koje su stradale radeći za pare u sred tuđeg rata. Zatim su se 1995. pojavili avioni koji su iz Irana dovezli naoružanje često kineske proizvodnje sa Muslimanske snage. Takav je bio nas rat – kaže vojni analitičar Aleksandar Radić u razgovoru za komentarpress.net deo svojih zapažanja iz rata u kojem je učestvovao.

 

Kada bi se raspisao referendum na kome bi Srbija odlučivala da li Srbija treba da postane članica NATO, za šta biste Vi glasali?

Kada bih morao da se na referendumu izjasnjavam da li ući u NATO ili ne – zaokružio bih DA, jer za položaj Srbije sada je činjenjnica okruženje koje je u članstvu ili će u dogledno vreme biti, zatim snage NATO su na delu našeg teritorija i naša Vlada ima jasan stav da želi da te snage ostanu u punoj sadašnjoj brojnosti na zadatku zaštite naših ljudi i imovine na Kosovu i Metohiji. Dražati se po strani od tog saveza predstavlja svesno isključivanje iz uticaja na buduća zbivanja u regionu i prepuštanja inicijative zemljama iz našeg okruženja koje vešto koriste poziciju punopravne članice, neke samo u NATO, a neke i u NATO i EU.
Prirodno je kada ste u savezu da to pruža manevarski prostor za saradnju koja može da bude samo od koristi vojnoj industriji. Sada ima posla jer rat na Bliskom istoku podstiče narudžbine, ali na duži rok moraće se tražiti snažna, stabilna i predvidljiva tržišta za naše proizvode. Tradicionalna tržišta zemalja trećeg sveta donose poslove, ali po količinama i strukturi roba nisu predvidljiva i ako danas imate potražnju za nekom vrstom sredstava ratne tehnike to ne znači da će sutra doći nove narudžbine.
Jedan snažan mit je da NATO uništava vojne industrije koje nisu u velikim silama, ali sadašnje stanje na prostoru EU pokazuje da je sudbina industrijske baze pre svega pitanje nacionalne politike i planiranja. Na primer Poljska vešto i odlučno koristi vojnu industriju kao motor ekonomskog razvoja. Firme su preplavljene narudžbinama za svoju vojsku, pokreću se novi projekti, ulazi se u zajedničke poduhvate. Bugarska je iskoristila rast prodaje na Bliskom istoku. Možda nije moralno hraniti se tuđom mukom, ali Bugarske firme modernizovane su i povećale proizvodnju, konkurentne su na svetskom tržištu i to sa robom kakva se proizvodi kod nas.

 

Da to znači da je vojna neutralnost neodrživa?

Vojna neutralnost je ranije bila sredstvo koje se koristili da se izbegne otvorena i prirodno za naše emocije teška priča o tome kako se postaviti prema NATO. Složeni odnosi NATO i Ruske Federacije od 2014. godine afirmisali su netralnost kao model koji nas drži po strani od glavnog toka tog konflikta, ali to neće biti moguće na duži rok. Pritisci na naše vlasti će jačati i nema strane sile koja neće iskoristiti šnasu da pojača svoj uticaj. Vučić već četiri godine manevriše između pritisaka i krajnosti i pokušava da produži poseban status Srbije. Biće potrebno puno veštine da se postigne ono što cenim da je prirodan cilj – ojačati partnerske odnose sa zemljama EU i SAD, ali istvoremeno ne dozvoliti žrtvovanje odnosa sa Ruskom Federacijom. Nije vojna neutralnost jedino sredstvo kako se to sada čini za zaštitu položaja Srbije. Imamo poučan primer Slovenije koja je dosledna članica NATO i EU, ali ima izvrsne odnose sa Ruskom Federacijom.
Zato mislim da se bliži kraj “životnog veka” vojne neutralnosti, ali da Srbija za sada može da ostane presedan jer naša vojska održava vežbe i sa Amerikancima i sa Rusima. Kao građanin shvatio sam to doslovce pa objavljujem članke u časopisima vojne tematike i u Rusiji i u Britaniji. Doduše kod nas to ne mogu da činim jer nisam “politički podoban”.

 

Istraživanja javnog mnenja kazuju da se građani Crne Gore u velikoj meri protive ulasku Crne Gore u NATO. Znači li to da su NATO integracije nužno zlo?

Ulazak u NATO nije ni zlo, ni dobro. To bi trebala da bude pragmatična odluka države. U Crnoj Gori od osamostaljenja zacrtan je jasan strategijski smer preko NATO ka EU, ali istvoremeno neke montenegrinske struje koriste taj mehanizam za distanciranje od Srbije i jačanje nacionalnog identiteta. Zato je stav prema NATO postao svojevrsna linija podele između etnosa. Kao nacionalista koji u proceni odnosa polazi od mesta naseg etnosa u regionu u zemljama cenim da će to doneti velike štete i oslabiti položaj Srba u Crnoj Gori koji su pod snaznim pritiskom denacionalizacije. U budućnosti moraćemo u konekstu pitanja NATO da procenimo posledice činjenice da se znatan broj Srba živeti unutar tog saveza – na našim istorijskim prostorima u Bosni i Hercegovini (u oba entiteta) i Crnoj Gori i naša dijaspora od SAD do Nemačke. Cenim da nam je potrebna jasna slika kako ćemo graditi veze prema pripadnicima našeg naroda gde god da žive.

 

Srbija će omogućiti ulaganje stranog kapitala u namensku industriju. Kako to komentarišete?

Nacrtom zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme predviđa se mogućnost privatizacije do 49% kapitala preduzeća sa većinskim državnim vlasništvom. Predviđena je zaštitna kaluzula po kojoj ni jedan pojedinačni vlasnik ne može imati više od 15%. Po duhu i tekstu zakona država Srbija zadržava vlasnička prava. Pozitivno u tom rešenju je što se otvara put ulaganju koje je od koristi, ako se radi o pristupu novim tehnologijama. Naime, sada naše fabrike uglavnom proizvode sredstva koja su tehnološki zastarela. Trzište sada ima interes za robusnu tehniku koja je često jeftinija i pouzdanija od nekih novih rešenja. Na duži rok to nije održivo stanje jer tehnologija ide dalje, a država koja još nije završila proces vlasničke transformacije u fabrikama vojne industrije nema mogućnosti da finansira velika ulaganja u osvajanje novih proizvoda, nabavke mašina i alata kao što je to učinjeno prošle godine. Domće tržište takođe ima male potrebe i finansijske mogućnosti i zato ne može da bude oslonac budućih ulaganja. Zato su poželjne strane investicije uz ogradu da Vlada mora da ima čvrstu kontrolu i jasan stav šta je to poželjna investicija koja može da bude od koristi za osavremenjivanje i da istvoremeno ulagaču donese profit.
Slabosti zakona su osetljivosti oblasti vojne industrije koja zavisi od brige države odnosno postojanja bona fides. Imamo vrlo loša iskustva u skorijoj prošlosti sa naglom privatizacijom nekih firmi koje su prestankom proizvodnje za potrebe našeg sistema odbrane ugrozile održavanje nekih važnih sredstava naoružanja. Jedan primer je prodaja rakovičkog “21. maja” koji je proizvodio turbine za gazele. Fabrika je prodata sa mašinama i alatima koji su vlasništvo ministarstva odbrane, a novi vlasnik je jednostavno na zahteve da se to pitanje reguliše zauzeo stav da je fabrika prodata odlukom Agencije za privatizaciju u celini.
Još jedan primer potencijalne slabosti u primeni zakona je scenario u kojem neke interesne grupe i pojedinici svoj interes stave iznad državnog. Aktuelni primer je načelnik sektora za materijalne resurse ministarstva odbrane Nenad Miloradovic koji je postao “mali diktator” vojne industrije – on odlučuje sta treba da se projektuje i razvija na državni trošak. Posle njegovog dolaska u ministarstvo odbrane 2015. potpuno su promenjeni prioriteti i prvi put se čulo za niz projekata koje samo on lično vidi kao perspektivne. Zatim, Miloradović ima izuzetno veliki uticaj na vojnu industriju koju kod nas koordinira resor odbrane preko oficira koji čine nadzorne odbore fabrika. Sta učiniti kada se takav čovek “odomaći”? Podsetimo da izmene Zakona o Vojsci Srbije koji koncentriše odluke o istraživanju i razvoju naoružanja i vojne opreme i postupak prometa i nabavke u rukama ministra što obzirom na materiju koja se uređuje pogoduje Miloradoviću. On bi mogao da potpuno zaokruži svoj uticaj i to je primer šta zakonodavac mora da predupredi.

Može Vam se dopasti

Оставите одговор